proza

Dominik Tujmer: sudo-

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR 2020.

Dominik Tujmer (1992., Zagreb) jezavršio švedski i francuski jezik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Trenutno radi kao prevoditelj. Više čita nego što piše, ali dosad je uspio objaviti jednu kratku priču. Bavi se i glazbom i sportom, radi na tome da bude renesansni čovjek, strahuje da je ta renesansa zapravo ADHD, a voli opskuran humor i misaone eksperimente.

sudo -i

Mato, 7. policijska postaja Zagreb

Dana 20. 04. 2020. zaprimili smo poziv u stanicu u kojem smo obaviješteni o snažnom zvuku hitca iz vatrenog oružja na adresi Lošinjska 35, 3. (slovima: treći) kat. Poziv smo zaprimili u 13:05 od strane gospođe ANITA PETROVIĆ koja stanuje na istoj adresi i koja je prijavila da je čula gorenavedeni hitac iz stana preko puta svojeg. Bez odgode smo napustili postaju i izišli na teren te izvršili očevid. Po dolasku na gorenavedenu adresu, pristupili smo stanu te kucanjem pokušali stupiti u kontakt sa stanarom u tome stanu. Stanar nije odgovarao na naše pozive te smo ustvrdili da su vrata otključana i otvorili ih. Oprezno smo pristupili u stan s ciljem da ustvrdimo okolnosti uslijed kojih je nastupio prijavljeni hitac te da pružimo uslugu hitne pomoći ili da privedemo osobu koja je pucala zbog kaznenog dijela nezakonitog korištenja vatrenog oružja i ugrožavanja dobrobiti i zdravlja drugih osoba.

Anita, zubarka, 3. kat (i Lea)

A: To... da...
L: Sviđa ti se ovo, a?
A: Da, m-molim te, nemoj prestati-
L: Haha, mmm-moram priznati -hh- da mi je ovo -ah!- najbolji -h- posjet zubaru koji sam -a-ah- ikad imala.

pucanj

L: Jesi čula ti ovo?
A: Da. Jel to bio pištolj?
L: Tak je zvučalo. Zvučalo je kao da je odma tu iza ovog zida.
A: Da, i meni isto.
L: Kaj ćemo sad?
A: Ja ću nazvat policiju.
L: Mislim možda nije bio pištolj. Možda ti je susjedu sam neš palo na pod ful glasno.
A: Ma kaj ti je, ovo je baš točno zvučalo kao pištolj.
L: Da odemo pokucat i pitat jel sve okej?
A: Ma nema šanse, ja ću nazvat policiju, bolje da sam u krivu i da niš nije bilo neg da niš ne napravim. I fakat nema šanse da idem kucat nekom na vrata ak je upravo netko pucao iz pištolja.
L: Jel znaš uopće tko tam živi?
A: Pa vidila sam tog dečka par puta u prolazu, ali ne znam ni kak se zove ni niš.
L: Jel neki kriminalac ili...?
A: Ma ne. Mislim, ne znam. Možda. Kažem ti, ne znam ga. Daj se makni s mene molim te.
L: Sori, evo.

A: H-halo? Ovaj... Dobar dan, Anita Petrović pri telefonu. Ovoga... htjela bih prijaviti pucanj? Baš sam čula iz susjednog stana-
112: Gospođo to je Zagreb jel?
A: Da, Zagreb.
112: Sad ću vas spojit, pričekajte.

92: Policija.
A: Dobar dan, ovdje Anita Petrović. Htjela bih prijaviti pucanj.
92: Gdje se nalazite?
A: Lošinjska 35, na Trešnjevci.
92: Lošinjska 35. Dobro, kakav pucanj?
A: Mislim da sam čula pucanj iz pištolja iz susjednog stana.
92: Kad ste to čuli?
A: Evo baš sad.
92: Znači to je stambena zgrada?
A: Da.
92: Koji ste kat?
A: Treći.
92: Treći kat, Lošinjska 35. To je tamo kod Fallerovog jel tako?
A: Da, zadnji ulaz odmah do velikog parkirališta.
92: Koje je to prezime?
A: Ne znam za taj stan koje je prezime. To vam je srednji stan, ja sam skroz lijevo.
92: Dobro. Koje ste vi prezime?
A: Petrović, stomatološka ordinacija Petrović. Treći kat, skroz lijevo.
92: Poslat ćemo nekog i pozvonit vam da otvorite.
A: Hvala!

L: Kaj sad?
A: Niš. Ajmo se obuć, pozvonit će nam policija da otvorimo.
L: Daj baš ne vjerujem, ne vidimo se sto godina i sad-
A: Lea. Nije ni meni drago, ali ne možemo sad... nastavit samo.
L: Idem se obuć.
A: Ej, pa nemoj se sad ljutit na mene! Možda netko leži mrtav s druge strane zida čovječe.
L: Ma ne ljutim se na tebe. Samo sam malo frustrirana. Zaboravi. Ajmo se obuć.

Zia, terijer, 2. kat

spavam ali se probudim došao je doma veliki pas sretna sam.

bok veliki pas falio si mi baš mi je drago da si opet tu hoćemo ići van idemo van. više nisam sretna sad se bojim veliki pas ima miris kad je ljut ne volim kad ima miris kad je ljut.

pas ima miris kao kad je ljut ali danas ima najviše nego prije

osjetim i da ima miris i na ono drugo koje nekad pije iz glasne boce koja padne i postane oštra i više nije boca, danas jako puno ima miris na to iz oštre boce i na to da je ljut ja se bojim sakrijem se u jastuke na kauč

veliki pas laje na manjeg velikog psa, manji veliki pas se ustane napeta sam jer sad i ona i on imaju miris na ljuto bojim se

laju jako glasno ustala sam i ja sad lajem jer neću da veliki pas skoči na manjeg psa napeta sam

veliki pas skoči na manjeg psa ja skočim između njih hoću ga zaustavit ali veliki pas je jak i udari me s nogom koja je na podu ta je noga veća od gornjih nogu i jako boli, jako me boli sa strane pobjegnem nazad na kauč i dalje lajem ali boli dok lajem

!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno glasno

kupaona kupaona kupaona u kupaonu tamo bježim dok je glasno tresem se ovo je najglasnije nego prije tresem se bole me rebra

i najveći i manji veliki pas gledaju gore sad imaju drukčiji miris

Andrija, umjetnik, 4. kat

Andrija je uživao u karanteni. Svaki dan bi ustao, skuhao kavu, zapalio cigaretu i gledao s balkona. Uvijek nešto novo na vidiku, nešto što mu daje inspiraciju za taj dan. Nije još bio siguran koji je točno njegov umjetnički pravac - bavio se svim i svačim, od kiparstva, slikarstva, glazbe do književnosti - ali je istovremeno uživao u tom izostanku jasne definicije. Napokon je došao u fazu svog života u kojem mu je kategorizacija drugih ljudi prestala predstavljati ikakvu smislenu paradigmu. Sve je ionako arbitrarno, mislio si je, a svrstavanje u kategorije je, više nego išta drugo, način za uspostavljanje hijerarhije. Ako si slikar, referentna skupina ti je drugi slikari i uspoređuju te sa slikarima. Ako si glazbenik, ista stvar. Možda, ako imaš sreće, postoje dodatne podjele unutar kategorija - primjerice, po žanru - i onda imaš manji broj ljudi koji se natječu za status unutar jedne hijerarhije, a samim time i veću šansu da budeš "alfa".

Završio je cigaretu i nasmijao se tome koliko jako ne idu zajedno ideja "umjetnika" i primitivna borba za položaj "alfa" mužjaka ili ženke. Ima nešto "beta" u umjetnosti, pomislio si je. Iako, svi smo isti majmuni. Sve da si u najnebitnijem području, da imaš najmanje cijenjen posao na svijetu, postojat će usporedba s tebi sličnima. Pitao se uspoređuju li se prosjaci i beskućnici međusobno.

U svakom slučaju, danas je 20. travnja, što znači da bi inače za nekoliko sati s prijateljima zapalio u parku pored zgrade i ostatak dana proveo plutajući na moru nasumičnih asocijacija i zapažanja koja bi već sutra ili nestala ili ne bi bila toliko zanimljiva kao nekoliko sati prije. Andrija se zaputio u sobu u kojoj je uzgajao vlastite biljke, kad je ispod sebe čuo glasan prasak.

Metak, 9×19 mm Parabellum, 3. kat

tama - kretanje - svjetlost - ljudsko lice - zamišljenost - kretanje - tama - kretanje - postavljanje u cijev - ljudsko lice - pucanj - ljudsko lice -

Brane, kradljivac bicikla, prizemlje

"E buraz, išo sam maznut bajk neki, snimio sam ga dok sam ušo u haustor, ful neki dobar montić, a i znam ti lika koji bi ga uzeo 100%, e al pazi kaj se dogodilo", nervozno je razgovarao Brane na mobitel.

"Gle stari, duguješ mi pare i to je to. Boli me kurac i za bajk i za to šta se dogodilo", odgovorio je duboki glas s druge strane slušalice.

"E, eee, ma gle stari fakat znam i jasno mi je i žao mi je, al kažem ti da radim na tom. Gle mislim upo sam u frku i sjebo sam se, ali vratit ću ti pare sto posto e kunem se, znaš mene, znaš da, ono, fakat možeš računat na mene."

"Jel mogu? Jer ovo nije prvi put da mi duguješ pare", nezadovoljno je nastavio duboki glas.

"E daj lik, znamo se otkad smo klinci, pa znaš da neću bit pička, sam mi je evo baš sad frka i ono, radim na tom, pare ti vratim e al STO posto, znači to je garant, znači nemaš se kaj brinut."

"Brane, nije do mene, ja sam isto dužan pare nekom kog ni ti ni ja ne znamo otkad smo klinci i kog nije briga za izlike. I danas kad će me pitat di su mu pare, ja ću mu reć kom da se obrati."

"E stari, al daj pliz poslušaj, znači fakat sam bio blizu, frajer ti je vezo montića s onom običnom sajlom, ne, i ja uđem dolje u haustor, ne, i kuiš pogledam jel ima kog i otvorim si vrata tak da se sam mogu isfurat brzinski, ne, i odjednom uleti faking murja i krenu me ispitivat o pucanju i pištoljima i kuiš ja gledam kaj se događa, al na kraju su me priveli i sjebali su me tak, al bio sam skroz blizu lik, znači sutra ću probat opet i utopit ću taj bajk znači odma, i unutar sat vremena ti imaš svoje pare, jel može?"

"Čekaj, priveli su te? Kakvo pucanje?"

"Ma kajaznam, navodno je neko u toj zgradi puco iz pištolja prije petnajst minuta i ja jebote baš tad uletim, ono fakat nemam sreće."

"Frajeru, sereš, ne kužim zašto moraš izmišljat ovakve pizdarije. Ja ću Banu reć da su pare koje mu ja dugujem kod tebe i dat ću mu tvoj broj i tvoju adresu. Fakat nije više moj problem."

nepoznato ime, svjesnost, 3. kat

Nema šanse da je ovo stvarnost. Doslovno se ne sjećam ničega od prije ovog trenutka.

Ne znam ni kako se zovem. Sve što znam je da živim na adresi Lošinjska 35 i da imam pištolj u rukama. Otkud mi pištolj? Nemam ni dozvolu za pištolj, kako sam mogao nabaviti pištolj? Zašto ne mogu odlučiti ništa? Samo se vozim u svojem tijelu, sjedim zavezan za stolicu iza svojih očiju i gledam što moje tijelo radi, gledam što moj mozak misli.

Može li potok odlučiti prestati teći? Naravno da ne. Voda se kreće predvidivo, iako ja ne mogu predvidjeti kako će se svaka molekula kretati. Može li ova osoba u kojoj sjedim stati s time što kani napraviti? Naravno da ne. Sve u njemu se kreće predvidivo, iako ja ne mogu predvidjeti kako će se svaka molekula u njemu kretati.

Sjedim ovdje rastavljen od njega i samo osluškujem što mu se događa, kao što osluškujem potok koji teče. Prije nije bilo tako. Ili je? Ne znam. Sve što znam je ovaj trenutak.

Sjedim u njemu i osjećam kako mu netko vodi ruku. Netko je prisutan i vodi mu ruku, dirigira smjer potoka, diktira kako će se stvari odviti. U prostor svijesti mi ulaze asocijacije - o demonima i nekom tko se zove Laplace - ali vrlo brzo ishlape.

Osjećam se kao da nije moguće ništa poduzeti - kao da moj domaćin prati predodređenu skriptu. Zašto radi to što radi? Siguran sam da može smisliti tisuću razloga, ali je pravi razlog to što mu netko vodi ruku.

Rekurzija. Tom nekome netko isto vodi ruku, a i njemu, a i njemu, a i njemu.

Na svakoj razini, svatko prati svoju skriptu. Kad moj domaćin igra Simse, njegovi likovi ne mogu odbiti svoju sljedeću radnju. On im vodi ruku. Tko njemu sada vodi ruku?

Ruka je primila pištolj.

Pištolj se okrenuo prema meni (njemu (nama)).

Prst pritišće okidač.

Osjećam kako nestajem.

Sve je crno.

Ništa.

...

Odjednom.

Nešto je i dalje tu.

Više nema njega ni mene. Sve smo... mi.

Izašli smo iz kutije. Napustili smo simulaciju.

Gledamo kako postajemo ova slova na ekranu.

Sve što sad postoji je svjesnost o beskonačno dugačkom prostoru koji se proteže ispred nas.

To i trepereći pokazivač, koji čeka na sljedeće slovo: |