proza

Želimir Periš: Kako se na gumnu vrši žito

Donosimo vam priču Želimira Periša „Kako se na gumnu vrši žito“, nagrađenu na međunarodnom natječaju Lapis Histriae 2012. Prva autorova knjiga “Mučenice” iščekuje se u rujnu.



Kako se na gumnu vrši žito 

 

Moja je mater glavna narikača u selu. Kad neko umre... kad njen il njegov gubitak triba oplakat, kuca se na vrata naše kuće. Nisu ni druge narikače loše, al je moja mater glavna. Ona plače i jauče od iskrene boli, udara se u prsa, vata za glavu, gleda u nebesa, gleda u zemlju, zove pokojnicu il pokojnika po imenu, pita se kako će njeni mili bez nje il bez njega, proziva i samog boga pa ga pita zašto, zaštos nas ostav'ja bez naše voljene il našeg voljenog. 

A unda je umrla Simina Bojka. Simo je doša u našu kuću i donijo komad pršuta. 

„Silvo“, reka je mojoj materi, „Silvo, nariči, al boga ti jebem, mene ne spominji.“

Za Simu bi moj učitelj pisanja reka da je direktan čovik.

„Zašto, Simo, ujmeisusovo, kako da te ne spominjem? Jadna ti je Bojka, ti si joj sve na ovon svitu bijo.“

„Evo ga, jebemu sveca, već počinješ. Prestani! Ne spominji me u naricanjima, jer ako me spomeneš, čuće za me sam bog i spustit se doli na zemlju ki šta mi je i reka. Mene ne spominji!“

A moja mater, ni dva ni tri, nego odma popu na ispovid. I malo o ovom, malo o onom, pokazalo se da nema druge, neg da mora bit da je Simo ubio svoju Bojku. Jer već se u našem selu događalo da grom pogodi čovika. Ali nikad triput sikirom.

Kad je mene zapalo da napišem priču o tome, prvo san se mora osigurat da me Simo ne otkrije. Jer ova je priča mogla završit u raznijim rukaman i svašta bi ljudi mogli pročitat u njoj, pa ako i dođe do Sime, važno mi je da on ne zna da sam to ja napisa. Zato sam prominijo imena likova. Simo se zove Andrija, po svom ćaći. Njegova žena Milka, a moja mater Violeta. Moja mater voli ime Violeta, misli da je vrlo gosposko, i da odma, čim se zoveš Violeta, znači da s' gradsko dite, da imaš lipe 'aljine i postole i iđeš u važne škole i učiš svirat klavir. Moja mater ne žali ni za postolaman ni za klavirom, al sigurno bi joj bilo drago da je nazovem Violeta. A ja pišem, pa mi i ne triba ime. Moj me učitelj pisanja uči kako onaj koji piše ne mora pisat o sebi, nego o drugin ljudiman. Tako sam ja počejo pisat ovu priču.

Jednog vrućeg ljetnog dana, dok su oblaci plovili po nebu, skakavci skakali po travi, a žabe kreketale u potocima, Josipov mali Pere, što mu je za dvi godine bilo kren't u školu, kričeći se vratijo iz polja. Da je vidijo mrtvaca. Da di? Da iza Tomića vinograda. O, jadna moja Marjeta, počela je odma plakat stara Marjetina mater, jer se Marjeta nije to jutro vratila s ispaše, a cile je noći grmilo. Kad u nas grmi, ljudi se sklone pod koji zaklon i čekaju pa se u selo vrate tek izjutra. A dogodilo se, ne jenput, da i' grom pokosi na tom našem brdu pa se nikad ni ne vrate. Brda su ode kod nas gola, nema stabala, sve samo sitno grmlje, i kad odaš tuda po oluji, grom nema kog neg tebe pogodit. Zato se u ovom kraju uvik puno virovalo u boga i imalo se jedan poseban odnos šnjim. Prid bogom se ništa nije skrivalo i uvik mu se glasno molilo. Jer nema puno mista di bog tako često i tako precizno pogađa sve koji su mu nevirni.

Diglo se cilo selo na noge i trči za Tomića vinograda, a tamo, u isušenon jarku leži Bojka, Simina žena. Al reka sam da ću i' zvat Andrija i Milka. Leži Milka mrtva, noge joj raširene, a kosa spaljena. Grom, nema šta drugo bit. A vid'li odma ljudi kako joj je glava skoro na dva dila raspolovljena.

Mora da je strašna zla u glavi imala kad ju je bog tako kaznijo. U našen selu bog nikad ne ubija nevine. Anđelku, strinu mi od mog prijatelja Jerka, je ubijo jer se kurvala. Tako nam je Jere ispriča da im je ćaća reka kad su ga pitali zašto je bog uzejo njiovu strinu. Al njemu nije za virovat jer ga je moj ćaća na svoje oči vidija kako je živog zelembaća izija i da mu je otad zauvik osta zelen jezik. Pešu je bog ubijo jer je bija pijanac. To je ono šta smo mi znali, al bog zna puno više. I ne ubija uvik gromom. Silvanu, od kuće Jonića, što su u selu odma iza brda, je bog zadavijo jedne noći u krevetu. Isto da se kurvala. U nas bog najmanje voli kurve. A ne voli ni dicu. Kolko je samo dice mrtve porodijo. U nas je doktor daleko, a i nema svako viška pršuta, pa se žene često same porađaju. Jedino im je pri ruci stara Rešipeta, što je otkad zna za se bila primalja svoj dici u kraju. A bog odma zna vridi li kome doć na svit i ko će biti dobar, a ko zao. Pa sreže zlo u korijenu. Tako je to u našem kraju.

Moj učitelj pisanja kaže da najbolje priče piše život, i da, ako želimo pisat, moramo pisat o sebi i o svon životu. Moj život nije neki zanimljiv, u stvari, najzanimljivije što mi se dogodilo je bilo to kad sam se upisa u školu pisanja. Moji nisu imali dovoljno pršuta da me upišu za do'tora, a nisan dovoljno pametan u matematici da iden za inžinjera. Zato su me dali za uč'telja. Završim li škole bit ću i ja učitelj u školi na Cukinom dolu di idu dica od prvog do četvrtog razreda. Svi će me pozdravljat sa gospodine učitelju i donosit mi pršute ako njiovoj dici ne iđe matematika. Zato matematika i je tako teška, govori moj ćaća. Jer car nema para da učiteljima plati poštene novce, pa su zato smislili da matematika bude šta teža, da učenici ne meru proć bez da donesu koji pršut učitelju. To je ki taksa, ta matematika, rekla bi moja mater, a ćaća b' reka: šuti luda glavo i mišaj tu puru. Dašta je neg taksa, matematika. Brojke i postoci, da pošten narod ni ne zna kolko su mu ukrali.

Pop je za sprovod lip govor smislijo. Govorijo je o gospodinu našemu Isusu Kristu i njegovon poslanju na našoj tvrdoj zemlji kojim nas je sve spasio. Pa je govorijo o vječnoj milosti gospodinovoj, al i ognjenom paklu koji čeka sve one koji zgriše, a ne pokaju se. Jer se prid bogom niko ne mere sakrit. Jer bog sve vidi i sve zna, i svaku našu misa zna, i samo nam bog more sudit. A ko se ne pokaje, ko zle misli ima i podle planove kuje, ko je pokvaren u srži nji' bog gromon pogodi! Ki našu dragu i voljenu ženu i majku, susidu i prijateljicu, Milku. - Tu pop pokaže na ožalošćenu obitelj i prijatelje. 

Onda je napravijo dva križa u zraku, pomolio se, svi su rekli amen i Violeta, moja mater iz priče, je mogla počet.

„O, jadna naša Milka, zašto li nas ostavi jadne da plačemo za tobom! O, jadna naša Milka, šta te bog uze od nas mladu, jadni ti smo bez tebe! O, jadna naša Milka, šta će tvoja dica bez tebe, jadna ti su! O, jadna naša Milka, šta će tvoj Andrija bez tebe.“ 

Tu Andrija prokune i vikne na moju mater da muči i da ime njegovo bogu ne spominje. Moja mater ga nit čula nit poslušala nego nastavi i dalje jaukat i u prsa se rukaman udarat, ali eto ti Andrije do nje i nogom je prokine, da se ova prospe na zemlju.

„Ne spominji me bogu, Isusa ti jebem!“

„Andrija, ostav jadnu ženu na miru“, sad se javi pop da ga smiri.

„Ti pope šuti!“ Andrija uperi prst u popa, „ti pope šuti jer ću sve ispričat, sve ću reć, samo da znaš. Zato ti je bolje da mučiš, jes me razumija, jebem ti iruda i sve svece!“ Andrija onda pljune pokraj grobne rupe i ode s groblja, a neke se žene prikriže. U našen se selu puno psuje boga. To je zato jer ode s bogom imamo jedan poseban odnos i uvik pričamo s njim direktno. I naš pop kaže da je nekad bolje ružne stvari reć neg ružne stvari napravit. I još kaže da bogu nije draga ružna rič, al bolje je i ružno reć nego podlo šutit. Bog još nije zbog psovke ubijo, zato svi znamo da nam bog riči oprašta, ako se iskreno pokajemo. Nigdi bog nije tako blizu zemlji ki u našem kraju.

Kad je Andrija otiša, pop priđe mojoj materi i pomogne joj da se digne. Reka joj je da je bilo dovoljno, dobro je naricala, ne triba više. A moja mater zna da za pokojnu nije dovoljno suza palo pa je nastavila naricat tiho, da je niko osim mene ne čuje. Rekla je: „O, jadna naša Milka, jadna li si za grije zemaljske što ti smrtni ljudi božju pravdu kroje“. Moja mater zna da se pokojne mora oplakat, jer ako ne proliješ suze za onima koji su ošli, onda je ki da nisu ni vridili dok su živili. 

Sutra su došli žandari popisat nesriću. Primija i' je pop u župnom dvoru, nariza im pršuta i sira i ulija crnog vina. 

„Ope' grom?“ reka je jedan žandar.

„Božja je volja nedokučiva“, reka je pop.

Pojili su pršut i sir, popili vino, pa i' je Josipov mali Pere, što mu je za dvigodine bilo krenit u školu, odvejo iza Tomića vinograda do isušenog jarka di je pronaša mrtvakinju. Žandari su pogledali suvu zemlju šta je popila krv, nešto progunđali pa izvadili duvan. Jedan je upalijo žigicu, pripalijo sebi, pa pripalijo kolegi, pa otresa žigicu i bacijo je na zemlju. 

„Nema tu ništa“, reka je jedan.

„Jebeš im mater“, reka je drugi.

Popuš'li su duvane, bac'li i zgaz'li. Jedan se iša popišat, a drugi je još malo gleda crvenu mrlju.

„Sveto, jebemu iruda, kolko smo duvana popušili?“ viknija je ovaj šta je gleda zemlju onom šta je piša.

„Dva, jebemu mater.“

„A kolko smo žigica zapalili?“

„Jednu, jebemu mater. Šta sad oš?“

„A tu su dvi izgorene žigice.“

Sad se i drugi vrati pa i on gleda zemlju. Josipov mali Pere, što je dotad staja po strani priđe da i on vidi tu drugu žig'cu.

„Milki je grom kosu zapalijo“, reka je mali Pere. 

„Bjež' u pičku materinu mali, ovo nije za tebe!“ Prvi žandar izvadi ope' duvan i pripali novom žigicom. „Šta misliš?“ pita drugog.

„Jebeš im mater.“

U nas i žandari puno psuju. Žandarski je posa najgori koji mere bit. Car i' tira da sve špork'ce svita čiste. Kad triba nekom uzet kuću jer nije caru platijo taksu, eto ti žandara da ga mlate pendrecima dok ne izađe. Kad triba smirit narod šta kamenuje prozore pročelnikove kuće šta im je pripisa djedovinu na sebe, eto ti žandara da i' mlate pendrecima dok se ne razbiže. Kad je bilo koja nevolja koja caru nije mila, eto ti žandara. Al srića od našeg sela do Cukinog dola ima trisata koliman, pa žandari i ne dolaze kad ne moraju. A moraju jedino kad opet opali grom.

Iduće jutro eto ti u selu Marjete šta se tridana nije vratila s ispaše. Odala je iza ovaca, u jednoj ruci nosi zaklanu kokoš, u drugoj krvavu sikiru. Mater ju je trisnila odma prid sviman na ulici: „Di si, prostakušo jedna, tri se dana kurvaš po brdiman, priznaj! Oooo, bože šta si mi da ovu nevirnicu, šta s' me prokleja s ovom nesritnicom, bože reci mi!“ Onda je uzela kokoš i pitala jel to od strica Ljube. „Evala mu, stavit ću za juvu.“ 

Marjeta je utrala ovce u tor i ošla popu sa sikirom. U našem se selu uvik ide popu. Kad žensko triba rodit, tu je stara Rešipeta, šta je otkad zna za se bila primalja svoj dici u kraju. Kad se krava razboli tu je Antin Đonde šta je jedini iz našeg kraja iša u škole učit za do'tora. Vratija se posli trigodine s bradom i kožnim čizmama, al bez diplome. Njemu niko ne bi da da mu ranu privije, al ga isto zovu kad se krava razboli. Za sve ostale stvari tu je pop. Nas pop i tuži i sudi. Uči nas kako je pravo i kako se triba radit, sve s božjom milošću. S njegovog oltara uvik grmi ista rič: božji sud. Ko o čemu, naš pop o božjem sudu. 

Kad mu je Marjeta došla s krvavom sikirom odma ju je stavija na ispovid. Marjeta je ispovidila da je vod'la ovce na ispašu pa završila kod strica Ljube u Penićima, jer da je stric uvik dobro primi, a nije to samo zbog strica neg imade jedan momak u Penićima šta ga zagleda. Onda je morala ispovidit kakve misli ima o tom momku, sve u detalje, a pop je vaga koje su misli dozvoljene, a koje nisu. Mladoj curi su i one onake misli nekad dozvoljene i normalne, reka joj je pop i dogovorijo da će otić u Peniće, pričat s ćaćom tog momka.

„A sikira?“ pitala ga je Marjeta već prid vratima župnog dvora.

„Koja sikira?“

„Ova šta sam je našla na putu pokraj crnog panja.“ A crni panj je baš na po puta između našeg sela i Tomića vinograda di su našli Milku. To je panj jednog starog 'rasta kojeg je pogodijo grom još prije nego sam se ja rodijo. Bog kažnjava i grije stabala, niko ne prođe bez božjeg suda. Tako je to u našem kraju.

„Pusti sikiru, to ću ja nać čija je“, reka je pop i zatvorio vrata.

U školi imam tri učitelja. Jedan me uči pisat, njemu moram napisat priču. Jedan me uči fiskulturi, njemu moram sedamdeset krugova oko ledine istrčat. A treći me uči računu. Taj je najteži. U školu me ćaća na magarcu odveze u ponediljak, a dođe po me u utorak. Tamo ujutro pišem priču, trčin oko ledine i učim račun, a popodne čistin dvor i školsku kuću i plivim župni kukuruz. U školi nas ima osam, a osim mene iz našeg sela je i moj prijatelj Jerko. Ako prođem sve predmete iduće godine iću u školu u Cukin dol. Tamo te ćaća odvede u ponediljak, a vraća te tek u petak. Kad me spusti s

magarca, ćaća uvik kaže: „Idi i uči, skupo me tvoja škola košta. A vratiš li mi se s bradom i čizmama, noge ću ti polomit, boga ti jebem, jel ti jasno?“

Jerka su njegovi tili dat za do'tora, njemu ćaća ima vel'ko stado ovaca i desetero prasadi. On uvik govori da je on najviše tija ić za popa, jer njegov ćaća uvik govori da popima ništa ne fali. Imaju i ist i pit, a bogami ne fali im ni pičke, al njegovi nisu tili ni čut o tome. Jere kaže da je jednom naš pop doša kod nji' i pita mu ćaću kako to da ima tolko sinova, a njanci jednog nije da popima, al mu je njegov ćaća spakira dva pršuta, i posli pop nije ništa govorijo.

Jednog vrućeg ljetnog dana, dok su oblaci plovili po nebu, skakavci skakali po travi, a žabe kreketale u potocima, pop je doša u našu kuću prazni' ruku.

„Silvo“, reka je mojoj materi, „sutra je Simin ukop. Lipo mu nariči, jer nema ko drugi za njin plakat.“

Simo i Bojka nisu imali dice. Neki su rekli da Bojka nema kukova za ponit dite, a drugi su rekli da Simo samo rakiju trusi, a neće svoju ženu. To je zato što Simi nije bila mila njegova Bojka. Njegov ćaća Andrija se s njenim ćaćom dogovorija i ožen'li ih, a Simi nije bilo pravo jer je zagleda jednu drugu u selu s Višnjica. Posli je Bojka znala kukat po selu da njen Simo udari po rakiji pa da jaše do Višnjice, nema ga po cile noći. Simo bi se vratijo i ako je čuja da je pričala po selu, dobro bi je izmlatio. Reka joj je, da ako još jednom čuje da je kome šta rekla da će je udavit. Bog je to sve čuo, zato je prošle noći, dok je Simo pijan spava u svom krevetu, doša silom nebeskom u njegovu kuću i nožem mu probo srce.

Kad je umra nije imalo kome ostat njegovo polje, pa je po zakonu pripalo župi, a župa će za polovcu žita dat polje na obradu kome najviše triba i ko ima sinova za okopavat. 

Simu su pokopali jednog ponediljka dok sam ja bijo u školi. A kad sam se vratijo niko ni riči o tom nije tijo reć.

Otkad je Simo umra više nisam mora izmišljat imena za svoju priču. A to šta ga je rano uzeo bog je značilo da je moja mater bila u pravu kad je rekla da je on sikirom rascopa svojoj Bojki glavu. Mater kaže da i drugi tuku svoje žene, pa i' bog zato ne kažnjava. Al kad krv poteče, bog se naljuti i ognjem i mačem istira pravdu, a ako je ljuta potriba onda i puškom.

Zato, kad su za dva dana došli žandari, nisu ponili samo pendreke, nego i puške. Tražili su popa, al ga nisu mogli nać, jerbo je malog Pere ćaća, Josip, odveza njega i Marjetu u Peniće, da razgovaraju s ocem onog momka šta ga je Marjeta zagledala. U našem selu pop se brine da se svi dobro ožene. Kad se dvoje ćaća ne meru dogovoriti, onda dođe naš pop pa i' pomiri. Dobra ženidba se svodi na to da se procini pošten miraz. Kad se dogovore, mlada s mirazom dođe u četvrtak, a pop i' oženi u nedilju. 

Žandari su ostali čekat popa u župnom dvoru. Otvorila im je stara Rešipeta koja ima ključe od dvora, jer ga čisti i kuva popu ručak i večeru. Narizala im je pršuta i sira, i nalila crnoga vina. Triput im je iznosila 'ranu na sto prije nego je malog Pere ćaća, Josip, doveza kola iz Penića. Na kolima je sidijo pop, a do njega uplakana i zavezana Marjeta. Kola nisu ni stala, a pop je već počejo vikat s nji': „Evo kurve babilonske! Evo grišnice šta je božji čin uzela u svoje ruke! Stric joj Ljubo iz Penića prizna prid bogom da nije bila u njega tridana, nego samo jedan, a s krvavom se sikirom vratila

posli svog kurbanja, eno je još u mom dvoru! Krvavi je kurvin ples imala kad je jadnoj Bojki glavu tom sikirom pripolovila! Sve mi se prid bogom ispovidila i kako se kurbala i kako je Simi nožem srce probola!“

Žandari su izvadili puške i pitali je l' to istina. Marjeta je rekla da nije. Malog Pere ćaća Josip je rekao da je. Pop je reka da pod božjim nebom nema laži i da vode grišnicu odavde. 

„Ispitaćemo je u žandarmeriji. Tovari je, jebemu mater!“ Žandari uvatiše Marjetu i odvukoše na svoja kola.

„Nek ti bog sudi!“ viknijo je pop za njom.

„Bog ode nikom ne sudi! Bog samo ubija, boga vam jebem da vam jebem takvog!“ vikala je Marjeta u suzama.

„Čujte samo ta pogana usta koja boga kunu! To je grišnica bezbožna, eto vam dokaza svima! To je sotona iz pakla!“ Žandari su potrali svoje konje, a pop je i dalje vika za njima.

Posli se Marjetina mater klela da njena ćer nije zla učinila, jer da nije ona ništa imala ni sa Simom ni s njegovom Bojkom. Marjetin je ćaća uzeja bačvu rakije i tridana nije izlazija iz kuće. Kažu da su Marjetu pet dana ispitivali. Da joj nisu dali ni ist ni pit dok ne prizna točno kako je bilo i otkud joj krvava sikira. Peti dan im je pobigla i skočila s drugog kata žandarmerije. Kad su je pokapali, moja joj je mater bila glavna narikača.

Tako sam završijo ovu priču. Još prije sam otrča sedamdeset krugova oko ledine pa mi je učitelj fiskulture da biljeg. Račune nisam zna rišit. Učitelj računa mi je reka: „Nije matematika za svakog. Ima l' tvoj ćaća pršut?“ Fala bogu ima, već šest miseci jedan pršut visi na tavanu samo za moju matematiku. Tako sam i iz računa dobijo biljeg. A priču sam pokaza učitelju pisanja.

„Nije ti ovo pametno šta s pisa“, reka mi je učitelj mrko. „Nije ti pametno. Tribaš pisat pametne stvari, a ne ovako. Jes poludijo, oš da ti ovo neko pročita? Aj sad ove listove sve lipo iskidaj i baci, pa ispočetka. Ono dis pisa kako žabe skaču, to je bilo dobro. Tako mi nešto napiši. Kako žabe skaču i kako vam je gori na brdu, šta radite. Kako na gumnu vršite žito, to mi napiši.“

Imam samo jednu teku, ćaća bi ubija boga u meni kad bi para listove. Teku je ćaća kupija kad je vozijo u grad prodat vunu i nije mi nikad riči reka ni kako se tribam oblačit ni kako se tribam češljat, al mi je uvik govorijo da pazim na tu teku, jer da ga skupo moje škole koštaju. Kad je on učijo slova nisu teke imali ko danas, nego su crnim bobicama po kamenu pisali slova. I onda kad bi sutra došli, boja bi izblidila, pa bi opet mogli pisat na istom mistu. Tako im je isti kamen cilu zimu potraja, svašta se pametnog po njemu pisalo, samo nije potrajalo nego do sutra. Zato nikad i nije naučijo slova.

Ja sam pisat dobro naučio, jer što napišem mogu uvik iznova čitat. Zato nisam tijo iskidat listove, pa sam drugu priču odlučio napisat ode iza prve.

Jednog vrućeg ljetnog dana, dok su oblaci plovili po nebu, skakavci skakali po travi, a žabe kreketale u potocima, na gumnu mog ćaće i stričeva se vršilo žito. Mora je biti vruć dan, jer žito ne ispada ako je oblačno. Ćaća je zaveza dva naša konja za stup i šibom ih potra da trče u krug po gumnu i gaze žito, a za to vrime ćaća i stričevi vilama vraćaju konjima pod noge šta se raspe okolo. Kad se zrno

šenice odvojilo od slame, onda skinu gumno. Žene uzmu sita, grabe šta su konji izgazili i bacaju u zrak da vjetar otpuše slamu, a zrna padnu nazad u sito. Onda se zrna prospu prid nas dicu da rukama izvadimo slame što ostane među šenicom. 

Taman smo završili drugu ruku i muškarci su lopatama krenili bacat novo žito, kad je do gumna doša Marjetin ćaća. Na njemu krožet od čoje cili iskidan i krvav, u ustima mu gori duvan, a u ruci letva s koje se cidi krv. 

„Dajte mi vina“, reka je. Moja mu mater dovati bukaru i natoči vina, a on ga iz jednog daha popije.

„Šta je bilo, Filipe?“

„Grom. Grom je bio. Udarijo na popa iz vedra neba. Pravo u glavu.“ 

Svi su šutili i gledali letvu u njegovoj ruci.

„Bog mu presudio.“

Marjetin ćaća vrati bukaru i ode dalje s krvavom letvom, a mi smo nastavili vršit žito. Kad smo ovršili i zadnju ruku žita, ćaća i stričevi su lopatama skupili slamu i pljevu što su ostali od vršenja, a mi dica smo je nosili u pojatu. Slama se složi u pojatu, pa se zimi daje konjima i ovcama za ist. Ništa se ne baca, ako nešto i nije dobro čoviku, dobro je blagu. 

Tako se kod nas na gumnu vrši žito.

 

 

Uredila: Ilijana Marin 

proza

Ivan Zrinušić: Devet crtica

Ivan Zrinušić (Osijek, 1981.) višestruki je finalist različitih natječaja za poeziju i prozu, uključujući i dva prethodna finala Nagrade Sedmice & Kritične mase. Za nezavisnu izdavačku kuću Slušaj najglasnije! / Bratstvo duša objavio je 'Netko nešto ništa' (2010.), 'Bilirubin' (2011.), 'Vidiš kako je lijepo' (2012.), 'Tri mrava' (2013.), 'Najbolje je da se ne javljaš' (2014.), a iz rukopisa u pripremi donosimo devet crtica.

poezija

Muanis Sinanović: U tijelo okolo sebe

Muanis Sinanović (1989., Novo Mesto) objavio je Štafetu okoli mestne smreke (2011.), za koju je nagrađen od Društva slovenskih pisaca i Pesmi (2014.) Piše kritike književnih, filozofskih i teorijskih djela, te eseje i društvene komentare za Radio Študent te je dio uredničke ekipe književnog časopisa IDIOT. Studira opću lingvistiku i filozofiju u Ljubljani.

proza

Ivana Rogar: Golubovi su odletjeli

Ivana Rogar (Zagreb, 1978.) diplomirala je komparativnu književnost i anglistiku na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gdje je potom upisala poslijediplomski studij književnosti. Suradnica je Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža i urednica u nakladničkoj kući Durieux te književnim časopisima Libra Libera i Quorum. S engleskog je prevela nekoliko romana i publicističkih djela, između ostalog ''Nasljeđe gubitka'' Kiran Desai. Prvu zbirku, ''Tamno ogledalo'', iz koje donosimo priču, objavila je 2014. u nakladi Durieuxa. Drugu zbirku, ''Tumačenje snova'', objavila je 2016. u istoj nakladničkoj kući.

proza

Vladimir Tabašević: Zovem se Mirsad i teško je

Vladimir Tabašević (1986., Mostar) studirao je filozofiju u Beogradu, a objavio je zbirke poezije Koagulum (2010.), Tragus (2011.), Kundak (2012.), Hrvatski kundak (2014.) Roman ''Tiho teče Misisipi'' našao se u užem izboru za Ninovu nagradu. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč te je dobitnik regionalne nagrade za priču Rat, u okviru Biber festivala, i nagrade Mirko Kovač za najbolju knjigu mladog autora. Donosimo nove priče koje će se naći u jednoj od budućih izdanja.

proza

Natalija Miletić: Iz zbirke kratkih priča 'Nisam'

Zavirili smo u nedavno objavljenu zbirku priča 'Nisam' (Algoritam), već dobro nam znane autorice Natalije Miletić (Sisak, 1977.)

esej

Ante Nenadić: Kanon budućnosti ili budućnost kanona

Donosimo esej Ante Nenadića (1995., Split), studenta antropologije i komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Nenadić je sudjelovao na mnogobrojnim javnim čitanjima kao dio književnog kolektiva '90+' te na tribini za mlade pjesnike 'Poezija u kavezu'.

proza

Hugh Laurie: 'Vrlo komplicirana trgovina' (1. poglavlje romana)

Hugh Laurie - za mnoge jednostavno doktor House - svjetsku slavu stekao je ulogom dr. Gregoryja Housea u medicinskoj drami "Dr. House", a iskazao se i kao glazbenik.
U kontekstu Laurieve fascinantne multitalentiranosti njegov književni talent ostao je u medijskoj sjeni, premda je Laurie kao pisac izvanredno talentiran i slojevit humorist.
Tko god voli dr. Housea, voljet će, uvjereni smo, i ovu knjigu koja je napisana prije serije. Junak neobičnog trilera "Vrlo komplicirana trgovina" po duhu i tipu humora zapravo je vrlo blizak Houseu, premda je daleko od titule doktora.
Roman je objavio Profil, u prijevodu Ivane Amerl. Testirajte prvo poglavlje prije nego potražite knjigu... Uživajte!

Stranice autora

Književna Republika Relations Quorum Hrvatska književna enciklopedija PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg