proza

Bojan Marjanović: Sladak život

Bojan Marjanović (Užice, Srbija) diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Piše novinske tekstove, eseje, poeziju i kratke priče. Priredio knjigu izabranih pjesama Voje Šindolića Neuspjeli bjegunac (Levo krilo, Beograd, 2013.) Dobitnik je nagrade Laza Lazarević za najbolju neobjavljenu pripovetku za 2013. godinu. Radi u organizaciji književnog festivala Na pola puta u Užicu te kao urednik književnog programa Gradska knjižnica u KC Grad u Beogradu.



Sladak život

 

Stigle su niotkuda, a onda su, naprasno kao što su i došle, postale čvrsto težište Jovanovog odraza u ogledalu – tri potpuno sede dlake na njegovom levom obrazu, izronile kao periskopi iz ne naročito gustog plićaka njegove brade. Jovan zblanuto gleda u njih, kao da ništa drugo i ne može da radi, kao da će dok planeta Zemlja ne izgubi moć rotacije i revolucije ispred njegovih očiju stajati zacementirana slika te tri nepozvane, neočekivane dlake. Njegovo telo je uvek bilo u skladu sa svojim godinama, nijedan proces nije otpočeo ni pre, ni posle, već tačno na vreme. Omaljavio je ispod pazuha kada i svi ostali, glas nije štrčao iz mutirajućeg, dečačkog hora, kovrdžave dlake na međunožju su se pojavile kad im vreme jeste, a brkovi i docnije brada pratili su facijalne promene Jovanovih vršnjaka. Ako je po nečemu Jovan reprezentativni primerak svoje generacije, onda su to njegove telesne odlike. Savršeno obično telo muškarca od dvadeset i sedam godina nikad mu nije zadavalo glavobolje. Do pre samo nekoliko trenutaka, stajao je nehajno u toaletu poslastičarnice u kojoj radi, prao ruke posle mokrenja i razmišljao o besmislenosti svog Pilat-u-klozetu položaja. „Dobro, razložimo stvari na proste činioce. Vozim se gradskim prevozom, dodirujem šipke i sedišta, ponekad i raznorazne ljude. Zatim pipam novac, kvake, šaltere. Vazduhom leti ko zna kakva prašina i zabija se u moje bore. A, opet, moj kurac je sve to vreme ušuškan u čistim gaćama i pantalonama. I onda bi, kao, ruke trebalo prati posle, a ne pre pišanja?“, misli Jovan. Onda su se pojavile te tri dlake.

Poslastičarnica u kojoj Jovan radi se zove Jutro. Do pre nekoliko godina, stariji su govorili kako je to „jedina prava poslastičarnica“ u gradu, ne toliko zbog toga što se dobri kolači ne mogu naći i na drugom mestu, koliko zato što su boravci u njoj izgledali kao let kroz prošlost u vremenskoj kapsuli. Novi vlasnici su renovirali prostor i, premda je ponuda kolača ostala manje ili više ista, ljudi su zbog novog nameštaja uglavnom negodovali. Jovana ništa od toga nije naročito sekiralo. On gotovo ne jede slatkiše, te mu je poređenje mitologija sasvim nevažno. Svakog jutra dolazi na posao, oblači svoju zelenu kecelju na kojoj je belim, pisanim slovima izvezen natpis Dobro jutro i do pet popodne prodaje kolače. Jovan je trgovac i u skladu s tim se ponaša – njegov alat su novac, kasa i digitron, a da li mušterijama u kese stavlja kolače, eksere, knjige ili detrdžent za pranje sudova, nije mu važno.

Njegovo studiranje Pravnog fakulteta u Beogradu se propisno odužilo. Šest ispita već neko vreme vuče kao zatvorsku kuglu, a ako ih ne položi do kraja sledeće školske godine, izgubiće pravo da studira. Već je nekoliko godina zaglavljen u svojoj rodnoj provinciji, izmešten iz sveta u kome ljudi idu na predavanja, polažu kolokvijume, razmenjuju beleške. Njegov otac je jako zabrinut. Svakog dana ga podseća da kad bude tražio posao niko ga pitati koliko je knjiga pročitao i filmova pogledao, već koju diplomu ima. Pokušao je otac na hiljadu različitih načina da razbije Jovanovu ljušturu, ali, čini se da je ipak predebela. Niko ne shvata zbog čega je tako naprasno prekinuo da se trudi. Do treće godine fakulteta Jovan je bio redovan i dobar student, čak je zbog visokog proseka primao državnu stipendiju. Jovan je trčao žustro, nijednog trenutka nije spuštao tempo, rupe i neravnine na stazi ga nisu ometale, obračunavao se sa njima i bio spreman na sve, a slani znoj koji se slivao niz njegovo čelo i natapao mu oči bio je ništavan. Onda, jednog dana, samo je odlučio da se zaustavi i sve potpuno promeni. Šta se zapravo desilo u toj trećoj godini fakulteta, Jovanovi roditelji nikada nisu uspeli da razaznaju. Otac se još ne miri sa tim da su fakultetski dani prošlost, ali majka je već prežalila to što joj sin neće postati akademski građanin, te mu je preko poznanika našla posao u poslastičarnici. „Slušaj, mali, ili studiraš ili radiš“, rekla mu je za večerom pre nekoliko meseci, pritom mu saopštivši da kroz dva dana treba da se javi njenom prijatelju Rajku. „Tek su renovirali lokal, videćeš, lepo je tamo, Rajko je sposoban čovek“, govorio mu je otac kasnije. „Vidi, na poslu si do pet i onda, koliko ti treba? Dok uhvatiš autobus, prevezeš se.. Pa, eto, u najgorem slučaju si do šest kod kuće. Dobro, hoćeš da se vidiš i sa malom, razumem, ali opet imaš i bar dva sata dnevno da čitaš za ispite. I sve lepo stižeš do juna“. Tako je govorio Jovanov otac.

 

Nađa još uvek ide u srednju školu. Između njenog i rođenja njenog dečka zjapi nepuna decenija. Pokušavaju da izgrade nekakav most preko te duboke provalije. Građevinski uspesi su mestimični. Nedovoljni. Jovan je svestan da se trenutak Nađinog odlaska na fakultet približava. On je kratkoročni momak, trenutna zanimacija, tek neobičan sklop iskustva i mladosti, umereno  zabavna mešavina boja kojom Nađa boji svoje dane. Njemu takva pozicija odgovara. Uostalom, ni on nije previše emotivno ušao u čitavu priču. Nađa je projekcija fantazije u kojoj je on zaštitnik mlade žene, fantazije u kojoj njegove maljave grudi postaju oslonac za glavu jedne ni devojke ni devojčice, oslonac za lice na kome, kao na kakvom bojnom polju, bitku vode bubuljice i senzualne usne obojene tamnim karminom. Ali previše stvari svakodnevno podsećaju na tu razliku u godinama. Jovan je u gimnaziji učio sa Irenom, Nađinom starijom sestrom. Nađa je imala devet godina kada ju je Jovan prvi put video. Pet-šest srednjoškolskih prijatelja se skupilo u stanu porodice Petrović da radi nekakav đački projekat. Bio je kraj aprila i proleće se već dobro zahuhtalo. U stanu je bilo strašno zagušljivo. „Nađa, mila, hajde molim te donesi mi čašu vode!“, viknula je starija sestra, ne dižući glavu sa velikog papira na kome je precizno temperama bojila zastave Rusije i Sjedinjenih Američkih Država, nacrtane tako se tesno pribijaju jedna uz drugu. Devojčica uredno očešljane kose poduprete rajfom, kose koja je jedva dodirivala njena ramena ispresecana tankim bretelama haljine, polako ulazi u sobu, obema rukama držeći visoku čašu. Pogled joj je zalepljen za površinu vode, kasno shvata da je previše tečnosti sipala u sud i da postoji dobra šansa da prospe vodu po podu, po sebi ili po nekome od gostiju ili, u najgoroj varijanti, po sestrinom školskom radu. Devojčica je nosila plitke, lakovane crvene cipelice. Jovan se razbarušio u fotelji u nekakvom sedeće-ležećem položaju, prstima je žustro prolazio kroz guste kovrdže, a noge je izbacio najviše što može, gotovo preko pola sobe - valjda se tako samom sebi činio krupnijim. Mala, usredsređena na čašu, vrhom svoje cipelice staje na Jovanovu desnu nogu, sapliće se i prosipa gotovo sve iz čaše. „Nađa, debilu mali, ubiću te!“, urla Irena. Voda je razmazala friško obojene zastave, Rusija i Amerika su se spojile u zavodljivu mrlju. Nađa je vrhovima prstiju stala na Jovanovu nogu. Jovan će, devet godina kasnije, svakodnevno sisati nožne prste maloj Nađi. 

 

Jovana zaista neverovatno uzbuđuje da sisa Nađine nožne prste. Ona obično leži na leđima, a  nogu podigne na njegove grudi. On nežno, gotovo bojažljivo, vrhom jezika dotakne njen palac, koji ume da bude i pomalo neprijatno hrapav. Zatim lagano prelazi prst po prst, Jovan palaca jezikom od palca ka malom i natrag, a na tom putu svojim mokrim mišićem popunjava šupljine između prstiju, one šupljine gde se skupljaju mrvice od čarapa. Nađa zna za Jovanov fetiš i uvek pre vođenja ljubavi očisti te male, nožne džepove. Posle prstiju, Jovan licka tabane, a Nađinu nogu čvrsto steže svojim šakama. Golicljiva je i stalno se migolji, ali on ne prekida svoj ljubavnički ritual. Jovan je fasciniran ženskim nogama. Grudi, zadnjica, pa i lice, sve se može dovesti u pitanje, ali noge moraju biti po njegovom ukusu. Nađine noge su savršeno izvajane, premda su joj kolena izbačena na neki čudan način. Jovan liže noge kao nekakav džinovski sladoled. Hitrim potezima jezika osvaja nove teritorije njenih udova, palaca po unutrašnjoj strani butina, ali nije mu važno što se sladoled topi – zapravo, čini se da to namerno radi, vrlo svesno odlaže trenutak kada će poljubiti Nađin nežni, rozikasti klitoris i kada će svoje receptore za ukus počastiti vaginalnim sokovima, previše svetim da bi bili gorki, a, opet, previše telesnim da bi im se nadenuo kakav otrcani pesnički atribut. Jovan je uvek voleo da naročito dugo ljubi i miluje Nađine noge. Ali, tek od nedavno to radi zatvorenih očiju.

Klečao je i brisao pločice na podu. Ispalo mu je parče Švarcvald torte. „Moraću sad da platim ovo sranje“, mislio je kada se začulo dugo, lenjo škripanje vrata. „Dobar dan“,  Jovan čuje ozbiljan, ali zvonak glas. „Evo me, tu sam“, sbrza glasno i slučajno skrene pogled ka vratima kroz rupu ispod pulta, a tamo.. Tamo se suočio sa strogim, crnim cipelama sa kratkom štiklom i sitnom, srebrnkastom šnalom koje gledaju pravo u njega. Te vrlo svedene cipele - slične su nosile njegova tetka, učiteljica i profesorka engleskog u srednjoj školi – pilje u njega dok truleks krpom glanca pod. Ali, iznad cipela su se, kao dva čudesna vitka drveta, pružile noge zategnute u crne čarape sa sasvim diskretnim mrežastim dizajnom. „To je to. Ostaću u klečećem položaju do kraja života, neću nikada ispustiti ovu izanđalu krpu, zaustaviću vreme i zauvek gledati u ove dve čarobne noge“, tako bi nešto mogao pomisliti Jovan da je u tom trenutku bio dovoljno pribran da artikuliše svoje misli. „Stižem“, govori, ovaj put znantno bojažljivije. Glas mu drhti. Posramio se zbog toga i u prvi mah izbegava da je pogleda u oči kada se napokon uspravio. „Izvolite“, procedi jedva. „Molim vas, spakujte mi dve urmašice“, glas je i dalje strog, ali se negde po ivicama njegove zvučnosti, po obodima jasno izgovorenih fonema može naslutiti neka maznost – i to ne jeftina, pornografska maznost koja bi trebalo da raspali mužjačku potrebu za dominacijom, naprotiv, sasvim drugačija, svesna, suptilna maznost zrele žene. Kopa po policama sa kolačima, pažljivo vadi urmašice i stavlja ih u kartonsku kutiju, zatim ih preliva neverovatno slatkim i lepljivim saftom – Jovanu nikada nije bilo jasno kako ljudi mogu da jedu tu šećernu čorbu – ali, dok savesno obavlja poslove koje mu posao nalaže, jedina stvar na koju misli je njen musculus gastrocnemius, perfektno zaobljeni mišić sa zadnje strane njene potkolenice, čvrst, opkoljen sitnim rupama skupocenih čarapa, a poznato je da što su čarape skuplje, njihovo cepanje više uzbuđuje. „Izvolite. Dvesta i četrdeset dinara“, izgovori i konačno podiže glavu ka njoj, potpuno nepripremljen na zeleni pogled koji razvaljuje njegov trgovački osmeh kao što dete razvali jeftinu igračku. Oči su joj toliko zelene da čine da čitav svet izgleda bezbojno, crno-belo, ali ne na neki romantičan, staroholivudski način – naprotiv, poslastičarnica i urmašice i njen pomalo veliki nos i njena ravna, tamno smeđa kosa i njene sitne bore oko očiju i njegova kecelja i crni Sony zvučnici okačeni u ćoškovima prostorije i ukoričena sveska u kojoj tek poneka mušterija upiše svoje utiske i dnevne novine koje na naslovnici najavljuju detaljan opis nacionalističkog mitinga u Novom Sadu, sve se to skotrljalo u gustu, sivu, amorfnu masu svakodnevice, nespremne da se suoči sa zelenilom njenih očiju. „Evo, imam sitno“, pruža mu tri novčanice, jednu od dve stotine dinara i dve po dvadeset. „Vi ste izgleda jedina poslastičarnica u gradu gde se još mogu nabaviti urmašice“, osmehuje se. „Da, da“, jedino je što može da izgovori. „Pa, viđaćemo se onda verovatno. Ako budu valjale, naravno. Doviđenja“, reče i konačno odzeleni kroz vrata. Nađa i Jovan su to veče rutinski vodili ljubav u njegovoj sobi. Naravno, prvo su sačekali da njegovi roditelji legnu da spavaju. Prvi put je te večeri žmurio dok je Nađinu potkolenicu dugo grizao i ljubio.

Posle svega nekoliko dana pojavila se ponovo. Ovaj put je bio manje zbunjen. „Dakle, valjale su urmašice?“, upita je dok je još stajala na vratima. Kako je to izgovorio, uplašio se da bi mogla pomisliti da je kakav manijak čim ju je posle samo jedne posete tako dobro upamtio. Ipak, osmehnula se. „Sjajne su bile“, kaže ona i uperi prstom na rashladnu vitrinu u kojoj stoji taj slatki, turski kolač. Hvalio je u sebi tih dvestotinjak grama istopljenog butera, stopedeset grama pavlake, žumance, mrvicu sode bikarbone, sok od limuna i oko pola kila oštrog brašna prelivenih mešavinom pola kila šećera i pola litra vode. „Spakujte mi opet dve, molim vas“, kaže dok se približava pultu. Spušta desnu ruku na njega i lagano kucka prstima po glatkoj površini. Precizno nalakirani bordo nokti dobuju sa tačno određenim pauzama između svakog udarca – palac, pola sekunda pauze, kažiprst, pola sekunda pauze, srednji prst, pola sekunda pauze, domali prst, pola sekunda pauze, mali prst, pola sekunda pauze. Ipak, nije to činila zato što je bila nervozna. Ne bi mogla da se osmehuje kako se osmehivala da je bila nervozna. Doduše, njena odeća upućuje na pogrešan trag strogosti i nervoze zaposlene žene – odevena je bila konzervativno, nosila je crnu suknju koja jedva da otkriva sjajna kolena, crni blejzer, belu košulju i bordo maramu oko vrata. Imala je tu uniformnu privlačnost bankarske službenice. Koliko li ima godina? Kako li se zove? Čime se bavi u životu? Jovan misli o svemu ovome dok sprema urmašice. Zove se Ljiljana, ima trideset i tri godine i radi kao menadžer u nekakvoj firmi koja se bavi prehrambenom industrijom. Ili ne, zove se Nevena, ima trideset i šest godina i radi u pošti. Ipak, možda se zove Dragana, ima trideset i četiri godine i radi kao profesorka francuskog jezika u srednjoj školi. „Hvala, vidimo se“, kaže dok preuzima kesu sa kolačima. Zove se Mirjana, ima trideset i osam godina i radi kao psiholog u vrtiću. Ili ne?

 Počela je svakodnevno da dolazi u poslastičarnicu. Jovanova nepoznata prijateljica je svakog dana u pola četiri popodne kupovala svoju dnevnu dozu slatkiša, a istovremeno je i on dobijao svoju dnevnu meru.. Svoju dnevnu meru nečega, nije znao tačno čega, ali je znao da mu je neophodna. Svaki dan, vć oko tri sata počinja da baca nervozne poglede na časovnik. Tih pola sata mu se čine beskrajno dugi, a tih nekoliko minuta koje ona provodi u poslastičarnici stanu u tri i po treptaja oka. Uvek se srdačno pozdravljaju, ali nikada ne idu dalje od sitnih ćaskanja, prvenstveno o kolačima ili vremenu. No, sitne stvari su ponovo dale prihvatljiv oblik životu. Radi u poslastičarnici, ima svojih pet minuta sa zelenookom neznankom koji ga napajaju dovoljno da ostatak dana može da bude neopterećujući Nađin oslonac, a čini se da zbog tih redovnih susreta lakše podnosi i razgovore sa ocem i ćutanja sa majkom. „Jesi li počeo da spremaš ovaj za jun, što imaš i pismeni i usmeni deo?“, pita ga otac sinoć. Nije ta scena ni po čemu drugačija od neke druge – Jovan sedi u svojoj žućkastoj fotelji, večera je poodavno gotova, majka se lagano sprema za krevet, a otac prilazi sinu i naslanja se na radijator. Uvek ima neko pitanje, tek za nijansu različito od onog koje je juče postavio. Jovan  mehanički menja kanale i tek usput promrmlja „Jesam, jesam, učim. ne sekiraj se“. Najgledanija TV stanica u zemlji emituje nekakav rijaliti program. Klik. „Dobro, važno je da si počeo da učiš. Znaš kako se kaže, niko se nije usr'o zato što je WC daleko, već zato što nije pošao na vreme“ Na drugom kanalu se premijer šepuri kao kakav pevac, svečano obrazlažući odluke koje su morale biti donete odavno. Klik. „Ma, kažem ti, ćale, počeo sam, ne brini ništa.“ Međutim, onda na lokalnoj televizijskoj stanici vidi svoju zelenooku – samo, filteri satkani od televizijske kamere i ekrana starog Gorenje televizora učinili su da njene oči budu tek još jedne oči. Zove se Dijana Jovanović. Radi u opštinskom sekretarijatu za kulturu. Nešto govori o finansijskim sredstvima koja bi trebalo da pokriju kulturne manifestacije povodom proslave Dana grada. Jovan je ne sluša pažljivo. „Sutra u moju poslastičarnicu neće ući nepoznata poznanica, ona više nikada neće biti niko drugi do Dijana Jovanović. Možda je pravo vreme da i ja prestanem da bude poslastičar, možda je vreme da postanem Jovan Davidović“, ovako bi se njegove misli mogle predstaviti – naravno, misli nisu efektne rečenice, one su pre neki nabusit i namćorast splet slika, zvukova, mirisa i tek ponekog artikulisanog pojma. Dijana posle petnaestak sekundi nestaje sa ekrana. Jovanu tada prvi put pada na pamet da neodoljivo liči na asistentkinju koja mu je u trećoj godini držala vežbe na predmetu Obligaciono pravo.

 Jovan izlazi iz toaleta. Vrhovima prstiju prelazi preko svog obraza, sasvim polako, kao da  dodirom locira one tri dlake. Gluvu tišinu u poslastičarnici povremeno prekida kikot ljudi koji u stražnjim prostorijama mese kolače. Oseti kako mu mobilni telefon vibrira u džepu. Nađa mu šalje poruku „Čekaj me večeras posle škole.“ Tri i dvadeset pet. „OK“, odgovori kratko. Za pet minuta će Dijana ulepršati unutra, a on će joj reći „Zdravo. Ja sam Jovan. Zaljubljen sam u tebe od kada si prvi put ušla u poslastičarnicu. Jesi li slobodna da kasnije odemo na kafu?“. Ili možda joj ne prizna odmah da je zaljubljen. Možda napravi neku šalu i tek je kao usput pita da li hoće da se vide. Ili možda improvizuje. Prirodni nastup je uvek dobar, prva misao je najbolja misao. Onda mu najednom pade na um da bi bilo simpatično da joj već spremi urmašice u kutiju, da ih stavi na pult da je čekaju. Možda ne baš na pult, tu je gužva, ali staviće ih odozgo na staklenu vitrinu. Tri i dvadeset devet. Mora da požuri. Pakuje urmašice, zatim ih preliva saftom. Možda je stavio previše. Sad je kasno. Tri i trideset. Tri i trideset i jedan. Tri i trideset i dva.

Saft koji je sipao preko urmašica se malo izlio iz kutije. Dva lepljiva putića se prostiru duž staklene vitrine. Jovan gleda u krivudave fleke, a ruka mu se ponovo zaustavlja na levom obrazu.

Uskoro će Dijana ući u poslastičarnicu. Nije siguran šta da joj kaže. Nije siguran da li ima šta da joj kaže. Možda odloži taj razgovor. Možda još nije vreme. Jovan ne zna šta da misli više. Kao što ne zna ni šta da kaže Nađi večeras, ma o čemu da je taj ozbiljan razgovor koji moraju da vode.

Jovan stoji sa krpom u ruci ispred vitrine. Tri i trideset četiri. Kasni malo, ali doći će. Valjda će doći. Uvek je do sad dolazila. Tri i trideset pet. Ali on prvo mora da obriše slatke tragove urmašica, dva vijugava šećerna puteljka.

Samo, koji od ta dva prvo da obriše?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

o nama

Eva Simčić pobjednica je nagrade "Sedmica & Kritična masa" (6.izdanje)

Pobjednica književne nagrade "Sedmica & Kritična masa" za mlade prozaiste je Eva Simčić (1990.) Nagrađena priča ''Maksimalizam.” neobična je i dinamična priča je o tri stana, dva grada i puno predmeta. I analitično i relaksirano, s dozom humora, na književno svjež način autorica je ispričala pamtljivu priču na temu gomilanja stvari, temu u kojoj se svi možemo barem malo prepoznati, unatoč sve većoj popularnosti minimalizma. U užem izboru nagrade, osim nagrađene Simčić, bile su Ivana Butigan, Paula Ćaćić, Marija Dejanović, Ivana Grbeša, Ljiljana Logar i Lucija Švaljek.
Ovo je bio šesti nagradni natječaj koji raspisuje Kritična masa, a partner nagrade bio je cafe-bar Sedmica (Kačićeva 7, Zagreb). Nagrada se sastoji od plakete i novčanog iznosa (5.000 kuna bruto). U žiriju nagrade bile su članice redakcije Viktorija Božina i Ilijana Marin, te vanjski članovi Branko Maleš i Damir Karakaš.

o nama

Natječaj ''Sedmica & Kritična masa'' - uži izbor

Nakon šireg izbora slijedi uži izbor nagrade ''Sedmica & Kritična masa'' za mlade prozne autore. Pročitajte tko su sedmero odabranih.

proza

Hana Kunić: Vidjela sam to

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Hana Kunić (Varaždin, 1994.) završila je varaždinsku Prvu gimnaziju nakon koje upisuje studij Glume i lutkarstva na Akademiji za umjetnost i kulturu u Osijeku, gdje je magistrirala 2017. godine. Kao Erasmus+ studentica studirala je Glumu i na Faculty of Theatre and Television u Cluj-Napoci u Rumunjskoj. Glumica je pretežno na kazališnim (HNK Varaždin, Kazalište Mala scena Zagreb, Umjetnička organizacija VRUM, Kazalište Lutonjica Toporko), a povremeno i na filmskim i radijskim projektima. Kao dramska pedagoginja djeluje u Kazališnom studiju mladih varaždinskog HNK i u romskom naselju Kuršanec u sklopu projekta Studija Pangolin. Pisanjem se bavi od osnovne škole – sudjelovala je na državnim natjecanjima LiDraNo (2010. i 2012.), izdala je zbirku poezije „Rika“ (2018.), njena prva drama „Plavo i veliko“ izvedena je na Radiju Sova (2019.), a njen prvi dječji dramski tekst „Ah, ta lektira, ne da mi mira“ postavljen je na scenu lutkarskog Kazališta Lutonjica Toporko (2021.). Suosnivačica je Umjetničke organizacije Favela. Živi u Zagrebu, puno se sunča i alergična je na banalnost.

proza

Saša Vengust: Loša kob

NAGRADA "SEDMICA & KRITIČNA MASA" - ŠIRI IZBOR

Saša Vengust (Zagreb, 1988.) završio je školovanje kao maturant II. opće gimnazije. Nakon toga je naizmjence malo radio u videoteci, malo brljao na Filozofskom fakultetu po studijima filozofije, sociologije i komparativne književnosti. U naglom i iznenadnom preokretu, zaposlio se u Hladnjači i veletržnici Zagreb kao komercijalist u veleprodaji voća i povrća. Trenutačno traži posao, preuređuje kuću, savladava 3D printanje, boja minijature, uveseljava suprugu i ostale ukućane sviranjem električne gitare te redovito ide na pub kvizove da se malo makne iz kuće.

proza

Sheila Heti: Majčinstvo

Sheila Heti (1976.) jedna je od najistaknutijih kanadskih autorica svoje generacije. Studirala je dramsko pisanje, povijest umjetnosti i filozofiju. Piše romane, kratke priče, dramske tekstove i knjige za djecu. U brojnim utjecajnim medijima objavljuje književne kritike i intervjue s piscima i umjetnicima. Bestseleri How Should a Person Be? i Women in Clothes priskrbili su joj status književne zvijezde. New York Times uvrstio ju je na popis najutjecajnijih svjetskih književnica koje će odrediti način pisanja i čitanja knjiga u 21. stoljeću, a roman Majčinstvo našao se na njihovoj ljestvici najboljih knjiga 2018. godine. Hvalospjevima su se pridružili i časopisi New Yorker, Times Literary Supplement, Chicago Tribune, Vulture, Financial Times i mnogih drugi koji su je proglasili knjigom godine. Majčinstvo je tako ubrzo nakon objavljivanja postao kultni roman. Sheila Heti živi u Torontu, a njezina su djela prevedena na više od dvadeset jezika.

poezija

Selma Asotić: Izbor iz poezije

Selma Asotić je pjesnikinja. Završila je magistarski studij iz poezije na sveučilištu Boston University 2019. godine. Dobitnica je stipendije Robert Pinsky Global Fellowship i druge nagrade na književnom natječaju Brett Elizabeth Jenkins Poetry Prize. Nominirana je za nagradu Puschcart za pjesmu ''Nana'', a 2021. uvrštena je među polufinaliste/kinje nagrade 92Y Discovery Poetry Prize. Pjesme i eseje na engleskom i bhsc jeziku objavljivala je u domaćim i međunarodnim književnim časopisima.

proza

Ines Kosturin: Izbor iz poezije

Ines Kosturin (1990., Zagreb) rodom je iz Petrinje, gdje pohađa osnovnu i srednju školu (smjer opća gimnazija). Nakon toga u istom gradu upisuje Učiteljski fakultet, gdje je i diplomirala 2015. godine te stekla zvanje magistre primarnog obrazovanja. Pisanjem se bavi od mladosti, a 2014. izdaje svoju prvu samostalnu zbirku poezije, ''Papirno more''. Krajem 2020. izdaje drugu samostalnu zbirku poezije, ''Herbarij''. Pjesme objavljuje kako u domaćim, tako i u internacionalnim (regionalno i šire) zbornicima i časopisima. Na međunarodnom natječaju Concorso internazionale di poesia e teatro Castello di Duino 2018. osvaja treću nagradu. Poeziju uglavnom piše na hrvatskom i engleskom jeziku.

proza

Luka Ivković: Sat

Luka Ivković (1999., Šibenik) je student agroekologije na Agronomskom fakultetu u Zagrebu. Do sada je objavljivao u časopisu Kvaka, Kritična masa, Strane, ušao u širi izbor za Prozak 2018., uvršten u zbornik Rukopisi 43.

poezija

Bojana Guberac: Izbor iz poezije

Bojana Guberac (1991., Vukovar) odrasla je na Sušaku u Rijeci, a trenutno živi u Zagrebu. U svijet novinarstva ulazi kao kolumnistica za Kvarner News, a radijske korake započinje na Radio Sovi. Radila je kao novinarka na Radio Rijeci, u Novom listu, na Kanalu Ri te Ri portalu. Trenutno radi kao slobodna novinarka te piše za portale Lupiga, CroL te Žene i mediji. Piše pjesme od osnovne škole, ali o poeziji ozbiljnije promišlja od 2014. godine kada je pohađala radionice poezije CeKaPe-a s Julijanom Plenčom i Andreom Žicom Paskučijem pod mentorstvom pjesnikinje Kristine Posilović. 2015. godine imala je prvu samostalnu izložbu poezije o kojoj Posilović piše: ''Primarni zadatak vizualne poezije jest da poeziju učini vidljivom, tj. da probudi kod primatelja svijest o jeziku kao materiji koja se može oblikovati. Stoga Guberac pred primatelje postavlja zahtjevan zadatak, a taj je da pokušaju pjesmu obuhvatiti sa svih strana u prostoru, da ju pokušaju doživjeti kao objekt. Mada pjesnički tekst u ovom slučaju primamo vizualno, materijal te poezije je dalje jezik.'' Njezine pjesme objavljivane su u časopisima, a ove godine njezina je poezija predstavljena na Vrisku – riječkom festivalu autora i sajmu knjiga.

proza

Iva Sopka: Plišane lisice

Iva Sopka (1987., Vrbas) objavila je više kratkih priča od kojih su najznačajnije objavljene u izboru za književnu nagradu Večernjeg lista “Ranko Marinković” 2011. godine, Zarezovog i Algoritmovog književnog natječaja Prozak 2015. godine, nagrade “Sedmica & Kritična Masa” 2016., 2017. i 2019. godine, natječaja za kratku priču Gradske knjižnice Samobor 2016. godine te natječaja za kratku priču 2016. godine Broda knjižare – broda kulture. Osvojila je drugo mjesto na KSET-ovom natječaju za kratku priču 2015. godine, a kratka priča joj je odabrana među najboljima povodom Mjeseca hrvatske knjige u izboru za književni natječaj KRONOmetaFORA 2019. godine. Kao dopisni član je pohađala radionicu kritičkog čitanja i kreativnog pisanja "Pisaće mašine" pod vodstvom Mime Juračak i Natalije Miletić. Dobitnica je posebnog priznanja 2019. godine žirija nagrade "Sedmica & Kritična masa" za 3. uvrštenje u uži izbor.

proza

Ivana Caktaš: Život u roku

Ivana Caktaš (1994., Split) diplomirala je hrvatski jezik i književnost 2018. godine s temom „Semantika čudovišnog tijela u spekulativnoj fikciji“. Tijekom studiranja je volontirala u Književnoj udruzi Ludens, gdje je sudjelovala u različitim jezikoslovnim i književnim događajima. Odradila je stručno osposobljavanje u osnovnoj školi i trenutno povremeno radi kao zamjena. U Splitu pohađa Školu za crtanje i slikanje pod vodstvom akademskih slikara Marina Baučića i Ivana Svaguše. U slobodno vrijeme piše, crta, slika i volontira.

poezija

Marija Skočibušić: Izbor iz poezije

Marija Skočibušić rođena je 2003. godine u Karlovcu gdje trenutno i pohađa gimnaziju. Sudjeluje na srednjoškolskim literarnim natječajima, a njezina poezija uvrštena je u zbornike Poezitiva i Rukopisi 42. Također je objavljena u časopisima Poezija i Libartes, na internetskom portalu Strane te blogu Pjesnikinja petkom. Sudjelovala je na književnoj tribini Učitavanje u Booksi, a svoju je poeziju čitala na osmom izdanju festivala Stih u regiji.

proza

Philippe Lançon: Zakrpan

Philippe Lançon (1963.) novinar je, pisac i književni kritičar. Piše za francuske novine Libération i satirički časopis Charlie Hebdo. Preživio je napad na redakciju časopisa te 2018. objavio knjigu Zakrpan za koju je dobio niz nagrada, među kojima se ističu Nagrada za najbolju knjigu časopisa Lire 2018., Nagrada Femina, Nagrada Roger-Caillois, posebno priznanje žirija Nagrade Renaudot. Knjiga je prevedena na brojne jezike te od čitatelja i kritike hvaljena kao univerzalno remek-djelo, knjiga koja se svojom humanošću opire svakom nasilju i barbarizmu.

Stranice autora

Književna Republika Relations PRAVOnaPROFESIJU LitLink mk zg