proza

Sophie Cooke: Don Grej

KIKINDA SHORT - Festival kratke priče

Sophie Cooke (1976.) nagrađivana je škotska spisateljica, autorica romana Kuća od stakla i Ispod planine.

KIKINDA SHORT održava se na samom sjeveru Srbije, u gradu Kikindi, svega nekoliko kilometara udaljenom od Mađarske i Rumunjske.
Na desetom Kikinda Short-u, održanom od 1. do 4. srpnja 2015. u Kikindi, Zrenjaninu i Beogradu, sudjelovalo je 14 autora iz 12 država.

Don Grej

Ne bojim se smrti. Nakon ovoga nema ničega: nema večne sreće u ovom porodičnom raju, svom od alpskih vila, naslikanom na koricama brošure koju mi je donela ćerka. Van sebe je pri pomisli na to da će njen preminuli roditelj ući u vatre pakla namenjene nevernicima i onima koji nose pogrešne dužine šorca za tvoje godine – nije htela da mi kaže koje su to godine prave. Tu negde ispod sedamdesete. 

Ono čega sam se najviše plašila je da ću izgubiti razum, pobenaviti. Ali sve je tako čudnovato jasno. Možda je u pitanju morfijum, osim što sam se od njega, u nekim drugim prilikama, osećala kao da sam uvijena u mekoću – ušuškana od sveta.

Sada sam dovoljno blizu da osetim. Svet se cakli kao da je ispiran u sirćetu. Marama na naslonu stolice blista. Nije mi čak ni svetiljka kraj kreveta uključena. Sve je to od svetlosti zore, i druge neke svetlosti što sve osvetljava iznutra. Marama je plamen sav od plavog i belog. 

Osećam se kao nekada sa devetnaest godina, nakon neprospavane noći. Kad te prođe umor, pa se osećaš duplo živom. Možda sam zapravo celoga života bila budna i sad je došlo vreme za spavanje, baš kad ga ja ne želim. Možda bih se drugačije osećala da ostavljam za sobom nešto savršeno i dobro što će mi obeležiti život.  

Nemojte pogrešno da me shvatite: ostavljam nešto. Pristojno sam bogata i imam valjano dete, koje i samo planira da ima decu, čak i u tim godinama, ako da Bog. Investirala sam u privatizacije u pravo vreme, odnosno čim bi kompanije pustili u prodaju, ako vas zanima kad je to. Međutim, treba vam novca da kupite svoje deonice, a vi ga možda i nemate previše. Ne izgledate mi kao neko ko ima ušteđevinu – za početak, ne biste smeli da budete u dugovima. Čujem da su medicinske sestre u velikim dugovima. 

Ja sam svu zaradu uložila u izdavanje nekretnina. Sada imam više od dvesta stanara. Izdajem dobroj sorti: medicinskim sestrama, nastavnicima – finim, pouzdanim ljudima. Ljudima kao što ste vi. I svi su mi stanovi odlično održavani. Nije u pitanju altruizam. Prosto ne želim da mi mnoštvo direktora prodaje navučenih na kokain uništava stanove. Ljudi poput vas lepo održavaju stvari.

Znate šta ostavljam svetu kao uspomenu na svoj život, zar ne?

Ostavljam Još Istog.

Moja ćerka – pretpostavljam da ste je upoznali – naslediće sve. Ja sam joj preživeli roditelj. Toliko sam dugo sama da mi se zajedništvo mog bračnog života čini tuđom uspomenom. Kao da se moj deo sreće desio nekom drugom.

Džil neće smetati da poseduje taj lanac stanova. Veruje u lagodan život, kao i u praštanje i Gospoda.

Moj muž je viđao osobe, često, noću. Lekari su to zvali „noćnim strahovima“ – priviđenjima.

Nikad mu nisam rekla da sam jednom i ja jednu videla. Stajala je u podnožju našeg kreveta. Trgao se bio iz sna, što je i mene probudilo. I tad sam je spazila, kako samo stoji i posmatra ga.  

Znala sam da je stvarna – stvarna poput vas što sedite tu odmah do nje. Ne, nije sada tu. Ali vi me na nju podsećate. Soba je puna odraza svetlosti, ali ne mogu baš da vas razaberem, ne mogu baš da razaberem šta o meni mislite. Verovatno i nije važno, zar ne? Svi jednom moramo otići, i kakve će onda imati veze da li je nagomilavanje udobnosti promenjeno ili ne? Za tu je promenu potreban bezdušnik. E pa, ja nikad nisam želela da budem bezdušna. Ja sam nežna, i sad sam stara.

Hoćete li mi reći da će sve biti u redu? Baš bih volela da to učinite, ko god da ste. Volela bih da kažete nešto. 

S engleskog prevela: Bojana Gajski