proza

Galina Tkachuk: Dvije priče

KIKINDA SHORT - festival kratke priče

KIKINDA SHORT je festival kratke priče koji se održava na samom sjeveru Srbije, u gradu Kikindi, gradu svega nekoliko kilometara udaljenom od Mađarske i Rumunjske.
Deveti Festival kratke priče Kikinda Short održan je od 2. do 5. srpnja 2014. godine u pet gradova (Kikinda, Segedin, Temišvar, Zrenjanin, Beograd) i tri države.

Buba u ćilibaru

To je bio Kocjubinski park. U parku je bilo prezime Kocjubinski.
To je bila moja prva narudžbina, odmah posle škole.
Žuborile su fontane sa vodom koja nije bila za piće, lutali su sivoplavi golubovi i crveno visoko cveće. Golubovi su kljucali mrvice kolača.
I ja sam sedela, uznemirena, dogovorila sam da se nađemo ovde.
Sećam se da sam obukla crvenu bluzu od veštačke svile, a vrhovi mojih novih cipelav eć su bili izguljeni.
Vrhom jedne cipele neprimetno sam gurkala malo kolača u pravcu golubova.
Čuda su nekako neočekivano oslikana na nebu jer da su naručioci znali kakva sam, ništa od ovoga se ne bi desilo.
Ali brzo su me našli i pokupili, i odveli na odredište.

***
To je bila ogromna prostorija, prosto pučna. Govorim tako jer sam tamo stajala i stajala.
Da, radili smo stojećki, prelazili smo na drugo mesto tek kad bi sunce počinjalo da nam sija pravo u oči.
Zraci su se odbijali od tanjira, čaša, naših nožića kojima smo seckali veoma sitno.
To je bila takva bajka, takva vladavina popustljivosti, kakva mi se pre ovoga dogodila još u proleće drugog razreda kada uopšte nismo radili ništa komplikovano i čak smo ostavljali svoje torbe u školi.
To je bilo kao u desetom razredu, u aprilu: propustiti prvi čas, sedeti u parku i piti nešto ukusno.

***
Pomislila sam: hajde da probam. I jela sam neke namirnice, izdašno poređane po stolovima, svaki put kada bi mi se ukazala prilika. Drugi su to videli i ćutali.
I onda mi je postalo jasno da će uvek videti, ali će ćutati.
I pomislila sam: „Neka sva usta i ostanu zatvorena za mene”.
Seckala sam veoma sitno, kao da je trebalo da sama poslužim nekoga time.

***
I tek kad su se delile pare, postavili su mi sledeće pitanje:
„Zašto se ne spremaš za prijemni? Rešila si da pauziraš godinu dana?”
„Ne”, kažem ja, „meni studije nisu potrebne.”
„Zašto?”
„Ja sam, ionako, sve shvatila.”
To je bila šala.

***
Ukućani su mi se smejali:
„Nemaš valjda nameru da sve vreme seckaš namirnice u crvenoj bluzi u velikoj dvorani s prozorima?
„Odakle vam to?”, kažem ja, „ponekad — u zelenoj bluzi, u žutoj, u beloj na cvetiće. I svečana varijanta — u ručno tkanoj košulji s vezom, na belom konju i na vrancu, sa ogrlicama oko vrata i minđušama u ušima. I kupiću sebi nekoliko kompleta noževa. I još jedan, posebni, u čijoj je providnoj dršci skrivena ruža. A kad iseckam dovoljan broj namirnica — zaslužiću nož sa drškom od ćilibara u kome je ostala zarobljena buba.”
A onda su mi rekli otprilike ovako: „Kad zaslužiš dršku s bubom – onda će biti i sve drugo.”


Hinduista

Novost koju smo čuli od nepoznate žene bila je sledeća:
„Nema ga. I nikad ga više neće biti.”
Junak novosti bio je, sada već veoma dalek, rođak te žene, nepoznat dečaku.
Dečak je tim povodom dobio u ruku čokoladnu bombonu. Spustio je pored sebe na klupu.
To je, naravno, bila bombona s pomena.
Zatim je dečak odvio bombonu, pojeo je, a nazad u celofan zavio kamenčiće i opet spustio na klupu. Sviđalo mu se da tako stoji.
Još nije bila noć, a više nije bio dan, klupa je bila dugačka, tamnocrvena.
Pričam o svom bratu. To se desilo dok smo još bili veoma mali.
A dogodilo se ovako: mračno zelenilo, sunce zalazi, klupa je, moglo bi se reći, već u mraku. A na njoj stoji, kobajagi, bombona. Posmatram ovaj prizor iz kuhinje jer su vrata otvorena. I izlazim, znači, u mrak.
A one žene više nema. U naše dvorište već je ušao hinduista u drečavo žutoj odori.
Mama ga sluša i povremeno klima, hinduista govori o mleku.
Moj brat se namrštio, a to znači da sluša veoma pažljivo.
A govori hinduista.
Izlazim kod njihi uzimam onu „bombonu”, iako znam da su unutra samo kamenčići.
I hinduista počinje da govorio bomboni.
On moli mamu da nam više ne daje čokoladu jer,