poezija

Bojan Vasić: Bešuman

Bojan Vasić (1985., Banatsko Novo Selo) apsolvent je srpskog jezika i književnosti i dobitnik nagrade Mladi Dis za 2009. godinu. Uređuje studentski književni časopis Znak.

i sam sam tu, vozilo, sastavljen od površina, zauzet, uzbuđen udubljenjem, stalnom nestalnošću, neznatnim devijacijama, izbijanjem neke sredine i zaostalim molekulima vulkanizirane gume na obodu, sitnim iskorakom dubine u dubinu, u stvari, tim trenutkom, skromnim, koji prelomi reklamu i nastane, oglasi se harmonikom, njenim duplim, umirućim glasom, samo udah i izdah. to je možda nešto utešno. prolazak koji obnažuje unakaženost zida, prikupljenu maglu, oteklinu grafita, rascurele psovke. koji usmerava pogled, podiže pravce ka crepu, utišava se, udaljava, zavlači unutra, pod ćerpič, u ušnu školjku. pod prstom su neravnine otvrdlog izmeta, suve usekline i nagao, i dalje gladak čvor, mrtvo paperje, šuplji skelet dečijih, nedovršenih rečenica, po koja maslina naprslog mraka, pore disanja, slučajni otvori učvršćeni onim glavnim, uz dimnjak, namenjenim anteni. nigde čak ni pravog smeća. mogli bismo biti čisti poput kapi i samo vremenu imamo da zahvalimo na toj neravnoj fasadi, izbledelim laktovima, nabrekloj cigli, podrigivanju pukotina, spojnom blatu.

*

                                                merkator, po kocbeku

nekada snažni crveni

junci klate se polako u

mraku hladnjače jer mašina

skreće udesno i pređena

deonica se gubi iz

retrovizora poput izgovorene

rečenice

nastavak puta je bešuman

njiše se u pospanoj

percepciji kamiondžije dok

kapljice dizela ili tek

sipano motorno ulje po

njemu ostavljaju taman

svetlucavi trag

a kada točkovi nenadano

zamaknu za rampu za

magacin lokalnog megamarketa

učini ti se da i pomisao

na sudbinu tih smrznutih

polutki iz tebe polako

nestane

ali malo posle ugledaš

crvene junce kako se u

nečijoj najlon kesi polako klate

ulicom i shvatiš

u ovoj mirnoj zemlji nema

prolaznosti

^*

                              valter, daleko u nama

očiju tvojih da nije

ne bi bilo neba u

prostoru tvog tela tog

prostora u prostoru ne bi

bilo praznine neurona

žilica volje

a imenjive su opet samo

činjenice: čelo kojim

pritiskaš prozor i pčele

početak maja ta

maramica omotana znojavom

šakom i valter dok iznova

otima voz vreme do

narednog bloka reklama

ti si tu gotovo

neshvatljiva i tamna kao

miljacka samo mirišeš

postupaš i počinješ

paralelna replici na

nemačkom umesto duše

izgovarajući reči koje mi

malo znače: markale

drang nach osten genocid

reči jarkih boja koje

te otvaraju jer značiš

bar koliko i tovar dizel-

goriva koliko i potištenost

tragovi rata ostajući ipak

i činjenica osvetljena

zujanjem zraka pčelama početkom

maja u šaci stežući sve

vlažniju maramicu ostajući

ipak tu unutra u stanu

napolju je luger polena

konstantno uperen u

tvoje lice

*

štikla probada mandragolu

motokultivator uglačan

u vreli pentametar

pod krečom siluete od

soli

služavke usnama upijaju vlagu

lot se ne okreće za nama

lampa je leptir

martin leži u presi uma i

tela poput semenke suncokreta

proleće

usne

pritisnute o fotografiju

osmehuju se 

*

normalan život

glečeri zatvoreni u prizore

bezbedna obdaništa

mila on je oženjen čovek

on je mrav

on izluđuje zemlju svojim pokornim redom

on je jagnje

on je avram on je

mrav

deca sakupljaju čaure i igraju se njima

runo glečera umrljano njihovim strašnim letom

još jedna vest

još jedan džepni tornado

kako oni bez ruku otvaraju poklone i pisma

ne šaljite im pisma

ne šaljite poklone

ovo je meko mesto udaljeno od svakog smisla

automobili prekriveni cvašću koja se lepi za dlanove

osmeh se zariva među zube kao kora jabuke

život je veličanstveno plav i beo i nepomičan

i teče

a mi smo u kovitlacu

i to je u redu

tornado ima pupak

ali to je u redu

mi smo pupak i ne mičemo se

oni su samo krave i žabe i skakavci

pred njima se ne miče more

onaj starac ima štap i visoko podiže ruke

od najlonskih kesa napravili su strašila

vazdušnom puškom

prostrelili plastične čaše

preostale sa sestrinog rođendana

pogledaj da li još uvek ima malo mesa

baci koske psima i kravama

žabama i skakavcima

sada bi bio proboden rogovima da nisi skočio u fontanu

da nisi žensko sada bi se uplašio ove šuplje žabe

da nisi ustreljen u potiljak uznemirio bi te nalet skakavaca

*

kako želiš da shvatiš sebe

tu nema tajni

koža i kost tetive intelekta

to je važno

božije lice u retrovizoru

sinovi jednaki i meki spori i jednaki

svi zarezi greha svi zarezi greški opravdavajuće apozicije

nije važno

dimnjaci s brkovima

prazne kutijice umotane u celofan uvezane plavom trakom

lažne brade

želiš udobne sobe vulkanzirane bubrege toplo tržište

nije važno

sitne ptice lete nad zbunjenim žitom

ptice nam prislanjaju pištolj na lica

desna šaka lomi levu

levi nokti u oči desne

nije važno

sitni kolači i cigarete na grobovima

vreli motori

liftovi punih pluća

kako biti besan kada ne shvataš sebe

kako biti

šta napisati na grobovima

sakriti se u ime

tu nema tajni

ispišimo ime po svom zbunjenom telu

pevajmo o snazi

treperimo dugo

treperimo dugo kao strahovi

kao želje

treperimo dugo u sitnim pticama

*

seoski

prostor je besmislen

prvo dugo ejakulira

cvetove po nabrekloj

oblini zelenila potom

optužuje insekte krišom

dodiruje vulvu vremena

ako i odluči da

zaviri u njen

uterus primetiće tek

kopače obuzete prezentom a

za njima očekivanu

prašinu i vlažno

purpurno veče

ako i smatra procep

između ovog i narednih

svetova nepremostivim i

sličnim onom među

grudima neke od porno

zvezda on još uvek veruje u

sebe  u prisutnost ovog

teksta

seoski prostor je

jedinstven i samim tim

predugo

sam